Изборни систем је скуп правила, којим бирачи бирају представнике извршне и законодавне власти. Постоји већински изборни систем у коме је победник онај кандидат који је освојио највише гласова. По овом систему он има релативну или апсолутну већину. Овај систем уништава партијски плурализам по мишљењу критичара. Постоји и пропорционални изборни систем који је осмислио математичар белгијске националности Донт, који по њему и носи назив. Овај систем се примењује и у Србији. Да бисте ушли у парламент ваша листа мора имати по први пут у историји свега 3% од укупног броја гласова на територији целе Србије. Уколико заступате националне мањине потребно вам је 2% укупног броја гласова. Потом се подела посланичких места врши применом Донтовог количника.
Проблем настаје када политичка партија прође цензус. Поделу мандата, супротно стандардима врши странка, тачније њен председник по свом нахођењу. Грађани Србије на основу ове изборне праксе, гласају за листу, али не и за кандидата који ће их представљати. Kритичари с правом овај систем називају партократским, пошто сами посланици мандате дугују политичким партијама, а не грађанима, што јасно пише у Уставу: “Члан 100 став 1: Народну скупштину чини 250 народних посланика, који се бирају на непосредним изборима, тајним гласањем, у складу са законом.
Члан 102 став 2: Народни посланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика.”
Председници странака могу изабрати квалитетне, принципијалне кандидате, али могу и полуписмене, неуке и неморалне. Врлина и мудрост могу бити предмет њиховог избора, али њихов избор не даје ни једно ни друго онима које они рукоположе. Лидери морају да се прилагоде укусу, талентима и расположењу оних које желе да предводе. У овом политичком општењу лидери ће морати да се поклоне пред незнањем својих следбеника, а следбеници да се потчине најгорим плановима својих политичких очева. Да би могли да прате лидера на било који други начин осим на слепо, следбеници морају бити квалификовани. Имамо ли квалификоване следбенике? Имамо ли министара или посланика који заслужују уважавање на основу животних прилика или трајне својине, образовања и оних навика које поспешују здрав разум и чисту свест. Скупштински сазив не чини већину истакнутих службеника, који су својој земљи заветовали своје знање, разборитост и интегритет, нити водећи адвокати који су понос адвокатске коморе, нити познати професори са Универзитета, већ највећим делом као што и мора бити у таквом броју ,инфериорни, необразовани чланови који се механички баве својом професијом и који су само оруђе. Тачно је и то да има изузетака. Изузеци представљају острвца на океану, превише су мали да би зауставили проток штетних предлога закона, али довољно гласни да узбуркају мало јавност.
Последица овог изборног система јесте стицање превелике моћи страначког лидера. Kазна грађанима јесте обесмишљавање институција, доношење закона без примене, индустрија без виталности, културно, материјално и духовно осиромашено друштво, повећан државни терет. Да ли је довођење државе у хаотично и катастрофално стање било неопходно како би се заштитио појединачни интерес? Да ли су мере биле неизбежан резултат очајничке борбе одлучних патриота да пратећи лидера, погазе све свето и све принципе пред собом?
У поре друштва се укоренила болест звана непогрешивост богатства и моћи. Властита моћ мора бити ограничена и ограђена непокретним баријерама закона, искуства, позитивним правилима доктрине и праксе. Пометен сплетом болесних страсти и амбиција, њихов разум бива поремећен, њихова свест постаје необјашњива. У сваком утврђеном правили виде ограничење за своју непринципијалну амбицију. Kада људи од ранга жртвују све идеје достојанства амбицији без јасног покрића и када користе ниске инструменте за остваривање личних циљева, целокупна структура постаје ниска и недостојна. Храм части треба да се темељи на узвишености. Ако је оно што отвара његова врата врлина, онда се треба присетити да се врлина искушава само у тешкоћама и борбама.
Уместо да добијемо своје представнике у Парламенту, министре које су квалитет и знање препоручили за то место, који су прави представници своје бранше, ми добијамо Фаусте, који су спремни на све како би сачували своје привилегије. Већ деценијама нам судбину кроје они који су нашу будућност ставили на коцку, земљу препустили монополистима и мафији. Нама као грађанима Србије у овом политичком и друштвеном систему преостају две могућности, прва је да живимо по речима управника Гетеовог Фауста :
“По тесној дашчари ви тако
прођите сваки васионски кут,
нек одмерено брз вас води пут
са неба, преко земље, до у пако!”
Друга могућност је бојкот оваквих избора и јасно на изборни дан да изађемо на улице и кажемо јасно и одлучно не непросвећеном апсолутизму. Изаберемо прелазну Владу која би променила изборни систем.
Потребно је прибећи директном бирању кандидата како би власт имала и легитимитет, а не само легалитет. Наше право избора, састоји се у томе да изаберемо свог представника директно, именом и презименом, као и стручном спремом. Избором стручњака из разних сфера професија, ми бирамо академски честите грађане, које ће својим знањем, трудом и залагењем учинити Србију бољим местом за живот. Докле год имамо плагијаторе без честитости и достојанства, не можемо у бољу и лепшу будућност. Применом директног бирања градоначелника, посланика повратили бисмо поверење у државне институције. Сами бисмо изабрали своје представнике, мимо воље партијског лидера. Тад би био испуњен основни принцип демократије владавина народа од народа. На овај начин бисмо имали и израженију заступљеност у политици жена и младих. У дому Народне скупштине представљали би нас људи од струке, знања и искуства, а не марионетски кловнови, част изузецима.
Преузето са: http://www.napredniklub.org/
Коментари
Постави коментар