29. новембра српски војници умарширали су у Елбасан, градић у централној Албанији.
Уместо арнаутске заставе истакнута је српска и успостављена је српска власт.
У претходници Прве армије биле су комитске чете под командом мајора Војина Поповића популарног војводе Вука.
Његове чете које је предводио војвода Дуле Димитријевић упале су у Елбасан 29. новембра 1912. године - три дана пре редовне војске. Уместо арнаутске заставе истакнута је српска и успостављена је српска власт.
А први Председник општине био је војвода Дуле.
О животу у Елбасану говори и писмо једног командира чете:
"Чудна је ово варош а још чуднији становници. Све остале вароши цвеће су према овој. Ја сам прошао Приштину, Гњилане, Скопље, Тетово, Гостивар, Велес, Битољ, Охрид, Стругу и овај чудотворни Елбасан. Да је у рукама Швајцараца био би то други Цирих а овако - овако је једно ругло.
Исе Бољетинца нигде нема а? И он се плаши од својих арнаута?!
И ми Срби још смо доста далеко од запада али арнаути су много даље од истока.
Турцима је збиља било тешко уредити арнаутлук али ни другима неће бити лако... Биће жртава још доста, више него што их је до сада било.."
Тамошња општинска управа изашла је пред војнике и, иако је прво најавила да ће се град мирно предати, ипак замолила да се Срби уздрже од уласка у град, не би ли тако испоштовали прокламацију Владе Исмала Кемалија о независности Албаније.
Србија у том тренутку још ије признавала управо тада формирану државу, па су се војска и локалне власти сагласили да уђу у Елбасан. У њему нису имали никаквих проблема, нити су их тамо правили. Шта више, војници који су ту боравили док велике силе нису одлучиле да нова држава просто мора да се призна, много времена су проводили у оближњем манастиру Арденица посвећеном првом српском светитељу Јовану Владимиру. Баш као што су тамо долазили и бројни Албанци, који су имали велико поштовање према првом српском светитељу, Јовану Владимиру.
Почетком 1990-их година са отварањем граница 123 породице - дакле, око 1000 Срба избегли из Елбасана и по уредби државних органа Савезне Републике Југославије насељени су у општини Дечане у атар села Бабалоћ које ће само неколико година касније бити поприште жестоких сукоба Војске Југославије, ПЈП и МУП-а Србије са терористичком ОВК.
Први метохијски инциденти почињу 1996. године и везани су за село Бабалоћ код Дечана и његову непосредну околину. На пушкомет од тог, Албанцима насељеног села, налази се око 60 до 80 новоизграђених зграда и улица где су смештене српске породице из Албаније. Напади на полицијске снаге које чувају српске избеглице су свакодневни, а становници кампа Бабалоћ више пута су евакуисани у Дечане и поново наново враћани, често истог дана.
Уместо арнаутске заставе истакнута је српска и успостављена је српска власт.
У претходници Прве армије биле су комитске чете под командом мајора Војина Поповића популарног војводе Вука.
Његове чете које је предводио војвода Дуле Димитријевић упале су у Елбасан 29. новембра 1912. године - три дана пре редовне војске. Уместо арнаутске заставе истакнута је српска и успостављена је српска власт.
А први Председник општине био је војвода Дуле.
"Чудна је ово варош а још чуднији становници. Све остале вароши цвеће су према овој. Ја сам прошао Приштину, Гњилане, Скопље, Тетово, Гостивар, Велес, Битољ, Охрид, Стругу и овај чудотворни Елбасан. Да је у рукама Швајцараца био би то други Цирих а овако - овако је једно ругло.
Исе Бољетинца нигде нема а? И он се плаши од својих арнаута?!
И ми Срби још смо доста далеко од запада али арнаути су много даље од истока.
Турцима је збиља било тешко уредити арнаутлук али ни другима неће бити лако... Биће жртава још доста, више него што их је до сада било.."
Тамошња општинска управа изашла је пред војнике и, иако је прво најавила да ће се град мирно предати, ипак замолила да се Срби уздрже од уласка у град, не би ли тако испоштовали прокламацију Владе Исмала Кемалија о независности Албаније.
Србија у том тренутку још ије признавала управо тада формирану државу, па су се војска и локалне власти сагласили да уђу у Елбасан. У њему нису имали никаквих проблема, нити су их тамо правили. Шта више, војници који су ту боравили док велике силе нису одлучиле да нова држава просто мора да се призна, много времена су проводили у оближњем манастиру Арденица посвећеном првом српском светитељу Јовану Владимиру. Баш као што су тамо долазили и бројни Албанци, који су имали велико поштовање према првом српском светитељу, Јовану Владимиру.
Почетком 1990-их година са отварањем граница 123 породице - дакле, око 1000 Срба избегли из Елбасана и по уредби државних органа Савезне Републике Југославије насељени су у општини Дечане у атар села Бабалоћ које ће само неколико година касније бити поприште жестоких сукоба Војске Југославије, ПЈП и МУП-а Србије са терористичком ОВК.
Први метохијски инциденти почињу 1996. године и везани су за село Бабалоћ код Дечана и његову непосредну околину. На пушкомет од тог, Албанцима насељеног села, налази се око 60 до 80 новоизграђених зграда и улица где су смештене српске породице из Албаније. Напади на полицијске снаге које чувају српске избеглице су свакодневни, а становници кампа Бабалоћ више пута су евакуисани у Дечане и поново наново враћани, често истог дана.
Коментари
Постави коментар